Category Archives: Blog

EXIT ЗА ЈУГ

Егзит или Гуча?
Фото: oradio.rs

Често постављано питање потоњих година у Србији, као парадигма једне измишљене и лажне дилеме. И то не само у метафоричком, већ и у буквалном смислу. Имајући у виду да у овој држави све почива на политици, реалност је да су и ову лажну дилему пласирали управо политичари, е да би могли да се својим потенцијалним бирачима представе у што лепшем светлу, саопштавајући наивном пучанству да они (политичари), подједнако вреднују и Егзит (EXIT) и Гучу. Наравно, не желим да тврдим да је немогуће да између ове две манифестације стоји и саставни везник (и),  али је, готово, подразумевајуће да стоји раставни (или).
Председник Владе Србије и најутицајнија политичка личност државе, пре нешто више од недељу дана, одлучио се за раставни везник. Односно за Егзит. Јер, како су обавестили готово сви познати и непознати медији у региону, Влада Србије (читај: Вучић), одлучила је да у наредних шест година финансијски подржи Егзит, који је само недељу дана раније, проглашен за најбољи европаски фестивал у 2016. години. Међутим, као и много пута до сада, ретко који медиј је подсетио своје гледаоце или читаоце да је EXIT (излаз) настао у лето 2000. године, са јасном политичком позадином у борби против “Милошевићевог режима”, који су годинама подржавали радикали, чији је истакнути функционер био и, тада, млађани Вучић. Тај “нулти” Егзит трајао је 100 дана, а завршна журка под мотом “Готов је”, организована је под називом “Изборно место број 1”, само два дана пред почетак избора, 24. септембра, на којима је Милошевић изгубио власт. Тај податак, као и чињеницу да у овој држави Закон о лустрацији, који је био на снази од 2003. до 2013. године, никада није примењен, треба стално понављати. И подсећати оне који су нам упропастили деценије живота, да су наши дужници.
И поред тога што нисам убеђен да, било који, човек може баш толико да промени своје политичке и животне ставове, очигледно је да наш садашњи премијер “фура неки нови фазон”, па је пред мноштвом представника медија, садашњем директору Егзита и једним од његових твораца, Душану Ковачевићу, обећао  финансијску помоћ у наредном шестогодишњем (раније су биле петолетке!) периоду. Овом хепенингу код премијера Србије, поред представника Егзита, присуствовао је и градоначелник Новог Сада (да ли треба рећи, кадар СНС?), Милош Вучевић, али је, претпостављам, сасвим нелогично, што није био присутан и премијер Војводине, јер овај фестивал, осим Новом Саду, припада и северној српској покрајини, баш као што припада и Србији (и шире). У сваком случају, по старом добром обичају председник Владе Србије није пропустио прилику да (широким народним масама), о истом медијском трошку, саопшти да је “развој Егзита значајан и за младе и за подизање туристичке понуде и прихода Србије уз развој путне инфраструктуре, што ће повећати запошљавање младих и пуњење буџета”. Ојха! Како би рекли неки.
-“За нас је важно да говоримо и о развоју туризма и о економском потенцијалу запошљавања младих. Много новца ћемо уложити. Београду ћемо дати 3 милиона евра за посебне фасаде, а Нишу 2,5 милиона” – ако је веровати медијима, рекао је том приликом Вучић. Кажем, ако је веровати новинарима, јер мени ово баш и није превише смислено, нити везано за тему, а претпостављам да нам премијер и поред презаузетости није баш толико расејан. У сваком случају, миц-по-миц, дођосмо до ратне престонице Србије, односно до главног града југоисточне Србије – Ниша. Искрен да будем, није ми баш сасвим јасно како га се премијер сетио (баш када се разговарало о Егзиту), али ретки су градови испод Бубањ потока којих се (мимо избора) сети ова власт, као ни (истини за вољу), ни једна претходна.
Или је, актуелног премијера, због нечега пекла савест! Но, идемо редом.
Према најави премијера, ова Влада има озбиљну намеру да, у наредном периоду, прекречи све здравствене установе и упристоји све школске заходе, при чему је Вучић потенцирао да у томе неће бирати оне градове у којима су “њихови на власти”. Као и да то није саставни део кампање (у којој ће он учествовати само 10 дана). Поједностављено гледано, биће да је он овог пута у праву, из разлога што је јако мало остало општина у којима нису “прекомпоновали” власт, са чиме су ужурбано кренули чим им се указала прва прилика. Са друге стране, нема потребе посебно доказивати да је садашња владајућа гарнитура користећи разне методе политичке борбе (не ретко и туче!), уграбила власт у многим градовима (али и месним заједницама), па се стиче утисак да много више води рачуна о великом пространству ове земље који ја зовем Србија ван Београда. Уосталом, тих тема су препуни хедови најгледанијих телевизија, али и насловних страница новина.
Свакодневно се “отварају” неки коридори, нове фабрике и разне друге инвестиције, код којих се ни сабрати не може број новоупослених радника, а све то, по нечијој замисли, мора да обави премијер (као да у Влади и нема никог другог!), чија је сатница, очигледно, пренатрпана. Радећи по систему “ја могу све”, сасвим је нормално да, када се “слегне прашина”,  има много рупа. И буквално.
Пример први: Школа у селу Пољане коју је пре недељу дана, заједно са шефом делегације ЕУ у Србији, Мајклом Давенпортом, отворио премијер Вучић, још увек је под кључем. Уместо да у ових 230 квадрата модерно опремљеног објекта, који је изграђен на месту старе школе, оштећене у поплавама 2014. године, уживају основци, школа још није усељена, а у дворишту пасу овце. А како ствари стоје, изгледа да школа неће ни бити отворена до јесени. Све је рађено зими и на брзину, па сад мора да “одстоји” и да се суши. Логично и нормално питање је због чега се журило са њеним отварањем?
Пример други: Деоница Коридора 10, код села Црвена Река, коју је, још крајем децембра, свечано отворио председник Владе (заједно са потпредседницом и ресорном министарком за саобраћај), а у присуству више од 5.000 људи, данас је пуна рупа. И то све,  како рече наша најпознатија плавуша, зато што радови још нису готови. Али и да “поправка” тога што није готово, “неће коштати ни евро”. Вероватно би многи волели да сазнају који су то извођачи који би да нешто ураде џабе. А изнад свега,  због чега се журило са отварањем овог пута?
Али, ако код тих “капиталних” објеката мора да убира поене, да ли је, заиста, неопходно да премијер “шпарта” по Србији да би се и лично уверио да ли свака школа има адекватан нужник, а свака амбуланта свеже окречене зидове? Зар премијер нема кога другог да пошаље да то проверава? Ако се поуздано зна да и за једно и друго и треће има надлежне министре. Или, наш премијер нема више ни у кога поверења? Осим  у поједине и “проверене  кадрове” којима је поверио и неке политичке феуде. Као што је некадашњи престони град Цара Лазара, Крушевац, који је добио на значају, јер је “политичка база” бившег министра војног Бате Гашића. Или, престоница Кнежевине Србије, Крагујевац, у коме столује један од наследника Председника свих грађана. Или  Јагодина (која не дише без одобрења Драгана Марковића Палме), Нови Пазар, као изборни вилајет вечитог министра Расима Љајића или Чачак, којим већ годинама влада породица Илић. Набрајање би могло да иде у недоглед, уз констатацију да је и “српска Атина” поверена на чување провереном СНС кадру Вучевићу, у очекивању да и цела Војводина постане “напредна”.
И могли би још дуго да се набрајају градови по Србији, а да се не дође до родног града Цара Константина. Можда због тога што град Ниш, као званично, трећи град по броју становника у Србији, али и највећи град јужно од Бубањ потока, изгледа, још увек није у нечијој интересној зони. Како другачије протумачити случај бившег радника нишке Машинске индустрије, Зорана Нешића, који већ месец дана штрајкује глађу због тога што му је бивша фирма остала дужна 6,5 милиона динара, а да Београд нема одговор на његово питање када ће добити своје паре. То питање постављају и његове колеге, као и многи други у граду који зову град незапослених. И којих је, према неким статистикама око 30 хиљада. Чије проблеме, очигледно, нема ко да “пренесе” Београду. И који би, по свему судећи, морали да прихвате модел Удружења председника Скупштина станара, који, “певају свој блуз”.
Има ли онда смисла у “граду незапослених” говорити о култури? О неком нишком Егзиту?

Наравно да има. Јер је главни град југоисточне Србије и културна престоница овог дела државе. А и крајње би време било да они који одлучују о свему и свачему, а стицајем околности су северно од Бубањ потока, макар понекад, баце поглед јужно од овог најпознатијег српског потока. Али и да, када то учине, покажу мало више разумевања, а не љубомору због чињенице да им Бог није дао да све манифестације ове државе “стрпају” ту негде око Теразија.
Управо због тога, треба пружити пуну подршку Ивану Благојевићу, директору “Нишвил” џез фестивала, који је, у име ове манифестације, недавно, упутио отворено писмо премијеру Вучићу. И нараввно, поново се поставља питање, због чега Вучићу? И има ли наша Влада министра културе? А одговор је, наравно да има. Али, он култури ове државе прилази јако селективно. Довољно је само да се присетимо да министар Тасовац упорно игнорише  отварање “Мокрањчевих дана”. Фестивала који се организује у славу највећег српског композитора и хоровође, Стевана Стојановића Мокрањца. И где би требало да буде “свој на своме”.
Обраћање Ивана Благојевића премијеру ове државе на најбољи начин говори о општем стању ове државе, а посебно културе. Прво, због тога што нема ни назнака да ће почети да функционише систем (пошто се за све пита Вучић), а друго да ми, по свему судећи, већ сада, имамо “замрзнутог” министра културе.
“Нишвилу је, за три године, Тасовац одобрио укупно 1 (један) милион динара, а управо је Нишвил званично најбоља манифестација у промоцији туризма Србије за 2015. годину и бренд уметничке музике у акцији “Најбоље из Србије” – навео је Благојевић у свом писму.
А у свом отвореном писму премијеру, Благовевић је навео и следеће: “Из свих ових разлога, ваша помоћ у исправљању неправде била би неопходна, како би ове, као и прошле године, Нишвил успешно организовао стотину концерата, угостио 600 извођача, окупио 150.000 посетилаца, реализовао многе пратеће програме, изложбе и промоције и са 400 волонтера на најбољи начин промовише омладински активизам”.
Заиста, овом се писму нема шта приговорити. Једини проблем је у томе што га је, већина, домаћих медија елегантно заобишла. Ако изузмемо локалне медије са југа или регионалне медије који покривају “западни Блакан”. У сваком случају, овај догађај је, очигледно, домаћим медијима био много мање занимљив него пријем лидера Егзита код лидера СНС и господара Србије, јер је у овом “филму” играо много познатији глумац.
То потврђује још једна вест која је у директној вези са другим делом питања са почетка овог текста. А чије сам  детаље морао да потражим на званичном сајту Владе Србије, јер и ову информацију, ако изузмемо, званично, непостојећу агенцију Танјуг,  готово да нико није објавио. Но, како се ради о најави изградње Дома трубе у Гучи, за шта ће Влада Србије издвојити 45 милиона динара,  лично сам био мало затечен чињеницмо да је овом догађају присуствовао “само” потпредседник Владе Србије и вечити министар, Расим Љајић.

>Фото: sr.vikipedia.org

Са друге стране, чињеница је да многи (и бивши и садашњи) актери власти нису одолели чарима трубе али и другим задовољствима широке хедонистичке палете коју нуди Гуча, како пре, тако и у годинама након петоктобарских промена. Тако је, уз свеприсутног (и овде и у владајућим гарнитурама) Велимира Илића, у Гучи био и покојни премијер Зоран Ђинђић, бивши премијер Коштуница – два пута (“ко не разуме Гучу, не разуме српски народ”), а није јој одолео ни бивши председник Србије, Борис Тадић, далеке 2004. године у тек освојеном, првом, председничком мандату. У улози премијера, Гучу није пропустио ни Ивица Дачић, али су овде, минулих година, виђени и Милутин Мркоњић, Драган Марковић Палма, Борислав Стефановић, и Чедомир Јовановић. Руководећи се претпостављеном жељом својих бирача, Гучу је походио и прекодрински државотворни политичар Милорад Додик, али и неки од страних амбасадора, док је један од наших најпознатијих академика, Матија Бећковић, отварајући 42. Сабор, 2002. године истакао да је “боље дувати трубу него лепак”.
Имајући све то у виду, претпостављам да је актуелни премијер проценио да не треба да присуствује полагању камена темељца за Дом трубе у Гучи, али се, вероватно нада да ће бити присутан почетком августа ове године, када је планирано отварање овог објекта.
Јер, ако има гласача на Егзиту, још више их има у Гучи. А како изгледа, џез је, поново, сумњив.

ВРЕМЕ ЧУДА

2016-01-28-1145
Фото: Ж.Р. Драгишић

Међу три најчитанија текста на овом блогу је и онај чији је наслов као и једног од најпознатијих (а по мом мишљењу) и најбољих домаћих филмова. А још је много текстова, на овом блогу, чије наслове или инспирацију дугујем неким познатим домаћим филмовима или репликама из домаћих филмова. Наравно, без намере да, на било који начин, “крадем” популарност тих уметничких остварења.
Овога пута, определио сам се за наслов романа (али и истоименог филма) покојног Борислава Пекића, академика и једног од најзначајнијих српских књижевника 20. века, који, осим што је био романсијер, драмски писац и филмски сценариста, има изузетне заслуге за развој демократије у овој држави (након што је, као жртва тоталитарног режима, многе године провео у Лондону). Наиме, Пекић је био један од тринаест интелектуалаца који су, 11. децембра 1989. године, обновили рад Демократске странке.

За четири дана, навршиће се 86 година од када је, 4. фебруара 1930. године, у Подгорици, рођен Борислав Пекић, што ми изгледа као згодна прилика да се (макар и на овај начин) присетимо једног од најзначајнијих српских књижевника двадесетог века. И поред тога што Пекићев роман “Време чуда”, за тему има нека друга “чуда и чудеса”, само је привид да она немају додирних тачака са чињеницом да је “време чуда” наша трајна одредница.

И увек се стиче утисак да је то “време чуда” некако, тренутно, најинтензивније. За шта се, готово по правилу, потруди актуелна власт. Без изузетака.

У том контексту, треба се подсетити и политичке константе (од деведесетих до данашњих дана) о апокалиптичним предвиђањима сваке актуелне политичке гарнитуре на власти, уколико они, неким чудом више не буду на владраском трону. Тако су све досадашње власти, од почетка вишестраначја на овим просторима (беспредметно је о овоме говорити у време “Брозовог режима”), предвиђале катастрофу уколико “било ко осим њих буде на власти”. Тим замајавањем широких народних маса су се најинтензивније бавили социјалисти, односно режим Слободана Милошевића. Међутим, како се касније показало, имали су добре ученике и у многостраначкој коалицији “демократских снага” у првој деценији двадесетпрвог века. Они су толико били добри “ученици” да у се уживели у улогу оних који су непобедиви. Плашећи народ од доласка на власт, најпре радикала, а затим и “пресвучених радикала”. А народ ко народ – хоће баш оно од чега га плашиш. И тако даде поверење напредњацима. Који, ево већ скоро четири године, никако да се навикну да су на власти. И све им се некако причињава да су још увек у 2012. години и да је предизборна кампања у пуном јеку. А ових дана, посредством “напредњачког билтена” (који се на велику жалост новинарства продаје на киосцима), на насловној страни већинска владајућа странка објављује сценарио “два лоша убише Милоша”.

И све то у жељи да напредно бирачко тело збије своје редове и не дозволи било коме другом да преузме државно кормило, које, како се већ показало и није тешко држати. Јер се, углавном све, заснива на већ поменутим “чудима и чудесима”. А чега је ових дана, изгледа, више него икад.

“Само чудо може да заустави наш раст”, рекао је, прекјуче, актуелни премијер Вучић, обзнањујући пучанству и читавој галаксији да држава Србија у буџету има у јануару суфицит од невероватних 250 милиона евра. Што ме неодољиво подсећа на (ако се не варам), Тадићеву “еуреку” из 2008. године, према којој ће држава Србија профитирати из надолазеће светске економске кризе. Из тог периода (али и две године раније, када су чуда лансирали Коштуница и Динкић), потичу “швајцарски кредити”, који су више од 20 хиљада породица у овој држави начинили финансијским робљем. Које и овој напредњачкој власти, узалуд, покушава да објасни да не траже да неко други уместо њих плаћа њихове кредите, већ да “челична дама” наше државне банке, у складу са својим овлашћењима, треба и мора да “ухвати за уши” и натера банке да престану са зеленашењем.

DSCN4285
Фото: Ж.Р. Драгишић

Не треба бити економски стручњак (већ само пажљиви проматрач) па регистровати чињенициу да светска економија, поново, улази у један турбулентан период, што, осим пада цена нафте, већ увелико говори и  пад цена у области црне и обојене металургије.

А мислим да није потребно, посебно, подсећати да нас “жуља” и једно и друго. Јер, поред чуда (које се није десило) а које је ова влада најављивала са Железаром Смедерево, слично чудо је премијер најављивао пре нешто више од годину дана у Бору. Сада, само годину дана касније, нема више никаквих чуда јер премијер најављује да би “затварање РТБ Бор био колапс источне Србије”.  Овако суморна предвиђања могућег економског сценарија за “наше мало чудо”, у великој мери су у супротности са оним што је (тада као мандатар), у свом историјском експозеу (чије је читање трајало пуна три сата), говорио Александар Вучић, апострофирајући једини индустријски гигант на истоку Србије. Где је једини проблем садашњи премијер видео у “лошем менаџменту”.

Али, вратимо се на “историјски” суфицит у државној каси…
Они који се добро разумеју у економију (а у које не убрајам себе), знају да тај финансијски ефекат није настао због натприродних чуда ове владе. Чак и уз помоћ здраве логике може се доћи до закључка да из државне касе нешто није плћено, па се зато толики новац и нашао на “државном рачуну”. (Нечим слично би могао да се похвали свако ко би на рачуну чувао читаву плату, али да истовремено, није платио струју, грејање и остале обавезе).

У супротном, уколико ова држава има толики новац са којим не зна шта ће да ради било би добро да размисли о враћању онога што је до сада отела од својих грађана. Или да плати дуговања онима којима је остала дужна у претходним годинама транзиције. А један од тих примера, са бившим радницима из Ниша (за које, ни ова власт нема разумевања), актуелизован је поново ових дана.

Такође, уколико у државној каси, неким чудом, има вишка пара, крајње време би било да држава почне озбиљно да размишља о улагању новца у лечење тешко оболеле деце, чији родитељи једини спас виде у прикупљању новца посредством друштвених мрежа или слањем SMS порука. А да и не помињемо поражавајуће и понижавајуће податке да у овој земљи, још увек, премного деце “живи у сузама”, јер је (према званичним подацима), њих 400 хиљада, на ивици беде.

И поред чињенице да није добро о овој теми говорити из личних примера, не могу а да не поменем пример из града у коме живим. Који се са проблемом школске деце која нису имала пара чак ни за ужину, суочио тек након две године акције коју је водио један раднички синдикат, у жељи да помогне деци из ових социјалних група.

Е сад, кад насупрот томе ставимо јечерашњу информацију да је Влада Србије издвојила 500 хиљада евра, које ће бити, посредством Уницефа, уплаћена за помоћ деци Сирије, неминовно се намеће питање да ли Србија има толико да треба да се такмичи са, економски, много јачима од себе. Или је једино важно да наш премијер, још једном убеди светску јавност да се више никада неће вратити у радикалско одело из деведесетих година, што ће потврдити и својим присуством на Донаторској конференцији, 4. фебруара у Лондону. Јер, колико сам ја могао да схватим из Танјугове информације о овој теми, акценат је стављен на то да Вучић у Лондон иде на позив немачке канцеларке, премијера Велике Британије и Норвешке, генералног секретара Уједињених нација, али и кувајтског емира.

(“Премијер Србије позван је да учествује конференцији у заједничком писму британског премијера Дејвида Камерона, немачке канцеларке Ангеле Меркел, норвешке премијерке Ерне Солберг и кувајтског шеика Сабаја ел Ахмеда ел Џабера а Сабахија и генералног секретара УН Бан Кимуна.”)

И поред тога што схватам потребу да се помогне деци у ратом захваћеним подручјима, нисам баш сигуран да смо ми у позицји да у томе “будемо међу првима”. Далеко је разумније било да се равнамо према себи равнима, а не да, по систему нек-кошта-шта-кошта, на овај начин, “перемо” нечије личне биографије.

У сваком случају, тај одлазак премијера Вучића у Лондон, битан је и због још једног “чуда” са наше политичке сцене. А ја не могу да се отмем утиску да је, пред одлазак у Шекспирову постојбину, премијер (у том стилу) најавио још једну драму која ће се, по његовом повратку, одигравати у републичком Парламенту.

Упркос чињеници да је након сексистичких изјава министра одбране, Братислава Гашића, премијер Вучић изјавио да је то недопустиво и да ће Гашић бити “смењен кад нађем решење”, али и да је “Гашић већ смењен, само не формално”, ни у овом случају није могло да прође без “чуда”. Јер након најновијег развоја догађаја никоме није јасно да ли је или не Гашић смењен “до краја јануара”, како је премијер најављивао. Али је сасвим сигурно да ће се на ванредном заседању републичког парламента (када се премијер врати из Лондона), 5. фебруара, пред очима јавности одвијати још једна трагикомедија у режији већинског дела актуелне владајуће гарнитуре. Пошто се премијер одлучио да у Гашићевом случају не буде никакве оставке, већ да се у патрламенту (на његов предлог) иде на поступак  разрешења. И то све, како је рекао, “како би пружио прилику да га нападају”.

Већ из ових најава постаје јасно да је пред овим народом још много чуда, којима ће, хтели или не, морати да присуствују, ако ни због чега другог а оно због чињенице да живе у земљи чуда.

DOPIS VS DAČIĆU

Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić, Ivica Dačić,
Poštovani,

Već duže vreme povremeno se aktualizuje „vlaško pitanje“. Naravno, uvek kada je to u interesu susedne i nama „prijateljske“ Rumunije i domaćih „rumunofila“.
Sa približavanjem naše Srbije Evropi ova tema se uvek ponovo aktualizuje i zloupotrebljava. U poslednjih deceniju i po uočeno je jako delovanje rumunske propagande prema vlaškom stanovništvu u severoistočnoj Srbiji. Republika Rumunija i Rumunska pravoslavna crkva ne kriju da im je namera da Vlahe u Republici Srbiji prevedu u Rumune. To je i suština tzv. „vlaškog pitanja“, koje, po nama Vlasima, i ne postoji.
Po Ustavu, svakom pojedincu je zagarantovano pravo izjašnjavanja o nacionalnoj pripadnosti. Na zadnjem popisu, 35 330 građana Republike Srbije izjasnili su se kao pripadnici vlaške manjine. Na tom istom popisu, svega 1983 građana u severoistočnoj Srbiji izjasnili su se kao predstavnici rumunske manjine.
Rumunija je na diplomatskom polju ostvarila značajne proboje kako bi se takozvano „rumunsko pitanje“ u severoistočnoj Srbiji internacionalizovalo. Osnovni problem su tih 1983 Rumuna i ostavrenje njihovih prava, pre svega, u oblasti obrazovanja, informisanja i verospovesti. Rumuni u Vojvodini naravno imaju sva ta prava i oni nisu problem.
Mi Vlasi, koji smo starosedeoci na ovim prostorima, i živimo u Srbiji, uvek smo smatrali Srbiju našom matičnom domovinom, jer drugu domovinu nemamo niti želimo. Naš maternji jezik je vlaški i uvek smo se izjašnjavali i osećali kao Vlasi, nikada kao Rumuni. Ostvarenje svojih prava ostvarujemo u okviru Nacionalnog saveta Vlaha (NSV) i, naravno, sva svoja prava još nismo u potpunosti ostvarili.
Nakon usvajanja vlaškog pisma od strane NSV, 24. januara 2012. godine, problem je još više kulminirao. Od strane Rumunije i domaćih „rumunofila“ počela je izrazita kampanja protiv te odluke da je to izmišljeni jezik, jer je, po njima, naš maternji jezik rumunski, a da je vlaški jezik samo dijalekat rumunskog jezika. Naravno da mi Vlasi te njihove stavove apsolutno odbijamo.
Postavlja se pitanje, zbog čega predstavnici vlasti, kao i drugim manjinama (Romima, Bunjevcima i slično), i nama Vlasima ne omoguće standardizaciju jezika i pisma? Uvođenje predmeta „Vlaški govor sa elementima nacionalne (vlaške) kulture“ u obrazovni sistem Srbije takođe je oponiran od strane školskih vlasti, jer su načelnici školskih uprava u pojedinim okruzima pokazali nedovoljno interesovanje, neadekvatno su roditelji obaveštavani i sl., tako da je u relativno malom broju škola uveden ovaj predmet. Na javnom servisu mi Vlasi, poput drugih manjina, nemamo emisije. O Vlasima se govori samo u kontekstu vlaške magije. Da li mi Vlasi imamo neko štampano glasilo? Naravno NE! A posle rata dve godine su štampane novine na vlaškom (VORBA NOASTĂ) u Zaječaru. Službena upotreba jezika nije zaživela u onim opštinama gde žive Vlasi, shodno zakonskoj regulativi. Da li su imena naselja i gradova u tim opštinama napisana dvojezično? Naravno NE! Da li su imena institucija napisna dvojezično? Naravno NE! Da li se u pravoslavnim hramovima, gde su sveštenici Vlasi, bogosluženje odvija na maternjem jeziku Vlaha (vlaškom )? Takođe NE ! A sa druge strane, ni Vlada Republike Srbije, ni Srpska pravoslavna crkva, nisu uspele da spreče nekanonsko delovanje Rumunske pravoslavne crkve u severoistočnoj Srbiji, koja ima za cilj da se Vlasi iz vlaškog identiteta prevedu u rumunski identitet.
Zbog čega se naša matična država Srbija i evropski zvaničnici ne pozabave više ovim problemima Vlaha, i omoguće da sva ta prava zagarantovana zakonom i ostvarujemo, već se samo potencira na ostvarivanju prava rumunskoj manjini u severoistočnoj Srbiji.
Mi Vlasi ne želimo da budemo prepreka Srbiji na putu ka Evropi a, sa druge strane, ne želimo da bilo ko postavi pitanje našeg identiteta ili da nas na silu prevede u Rumune zarad Evrope.

Predsednik Vlaške stranke

Negotin Prim Dr Siniša Čelojević

П И С М О

Вероватно нисам једини који је, у претходне две или две и по године, чуо или прочитао констатацију да су нам се вратиле деведесете године. И да се то препознаје у многим детаљима. Лично, мислим да је то некако најочигледније у медијима. Много је емисија “скинуто” са телевизијских или радијских програма, да би то могло да се оправда “новом шемом” или “новом програмском концепцијом”. Такође, приметан је раст такозваних “народњачких” емисија, у којима се игра и пева до зоре. Емисијама за које није потребна нити концентрација, нити интелект, нити образовање. Важно је да студио шљашти и бљешти, да певаљке имају што мање гаедеробе на себи и што мање текста у песмама. Врхунац је појављивање некакве дечице у улози “звездица”, које певају неке песме за одрасле и поред тога што пола текста још не могу да схвате. А тужно је што на то нико не реагује. Ни држава ни невладине организације које се баве заштитом деце. Но то је прича за неку другу прилику…
И поред привида да у овој земљи постоји некаква демократичност и слобода медија, односно да цензуре нема, довољно је загребати мало испод површине и утврдити да смо још далеко од онога што су многи прижељкивали да ће се десити, након петоктобарских промена. Жалосна је чињеница да нам се тако нешто догађа по други пут у четврт века, иако, истини за вољу, у два различита столећа. Приметио сам да многи елементи новинарства деведесетих оживљавају, а један од њих, писма читалаца (који је мени тада био врх), поново су хит. Тако, поред коментара које негују електронски медији (и који су својеврсна вежбаоница за партијске ботове), многи штампани медији имају, као некад, своје рубрике “Међу нама”, “Писма читалаца”, “Лични став”… Многи моји пријатељи, о овој теми, имају слично мишљење. Али, недавно, један од њих је, у елаборацији ове теме отишао “два копља даље”. Наиме, његово мишљење је да је мало превазиђено да читаоци или “читаоци” пишу нека писма уредницима тамо неких новина. Јер, шта могу они да ураде са њима? Да их прочитају, објаве, или баце? Ако их и објаве, не значи да она имају неку “тежину”. Зато, према његовом мишљењу, овај “изум” деведесетих, сада, четврт века касније, треба унапредити. Треба писати писма директно, државним функционерима, који су “надлежни” за уочени проблем. Тако би они били директно прозвани да се укључе у њихово решавање. Наравно, писма не морају да се и “физички” пошаљу.
Пошто је мој пријатељ свестан да је, за сваку новотарију потребна “мустра”, потрудио се да, за потребе овог експеримента, једно фиктивно писмо (на актуелну тему), упути гувернеру Народне банке Србије, Јоргованки Табаковић.

Поштована госпођо Табаковић,
Претпостављам да Вам, већ дуго, нико није писао писма. Онако, старински. Као некад. И без обзира што је (како ћете видети), писмо поприлично лично, ја га нудим на увид јавности, из простог разлога што би овакво писмо, вероватно, могао да Вам напише било ко, од неколико десетина хиљада људи у Србији.

tabА што се тиче мене, рачунам на то да сте Ви „жена из народа“ и заменица (истина, тренутно „замрзнута“) председника једне „народњачке странке“, па Вам неће сметати овакво обраћање једног, Вама непознатог, мушкарца.
У прилог томе, надам се, говори и податак да нас двоје (упркос чињеници да се никада нисмо упознали), имамо и једну заједничку особину. Приметио сам да сте Ви веома пожртвовани и посвећени својој деци. И да се својски трудите да им помогнете. Да изађу на прави пут и да се скуће. А ту особину (како кажу људи из мог окружења, који ме добро познају), имам и ја. Зато и рачунам с тим да ћете ме лако разумети и схватити проблем који имам и у каквој позицији се, тренутно, налазим. А та ситуација, резултат је, управо, те наше заједничке особине. Пошто сам и ја, као и Ви, хтео да помогнем својој деци, због чега сам, да бих им обезбедио „кров над главом“, подигао кредит који они нису могли. И да се разумемо – то бих, претпостављам као и Ви, учинио поново. Е сад, што је тај кредит био у „швајцарцима“, сматрам да је, веома мало, моје кривице. То је, просто, била банкарска понуда и препорука. А ја, као сасвим обичан и за економију, готово, неук грађанин нисам могао да проценим шта то може да значи. Но, и поред тога што је моје економско знање јако скромно, нисам баш убеђен да ће овима „евровцима“ (ако се тако могу назвати они који су свој кредит подигли у еврима), бити много боље. Из разлога, о коме овде готово нико не говори. А Ви понајмање. Јер, није овде проблем ни у „швајцарцима“ ни у евру, нити у њиховом међусобном односу. Проблем је у томе што је наш динар изгубио вредност. И губи је сваког дана И проблем је у томе што нас, грађане Србије, ова држава глоби сваког дана све више. Најновији харач, у виду умањења плата и пензија, таман је толики да ми, који имамо кредите, да није овог завлачења руке државе у наш џеп, не би ни приметили монетарне поремећаје. Но, да се вратимо кредиту.
Ја сам, као, вероватно и већина оних који су се одлучивали на кредит, на крају те, 2006. године, гајио потајну наду, да је ова држава „претурила преко главе“ све што је могло да је снађе и да ће, у долазећим годинама, постати „досадна“. Као, рецимо, Швајцарска. Што нам је, великодушно, обећавао Ваш коалициони партнер из „деведесетих“, када сте Ви били мало „радикалнији“. Међутим, Србија није постала Швајцарска, али је више од двадесет хиљада људи добило надимак “Швајцарац”. Један од њих сам и ја. Зову ме Швајцарац, иако ову државу нећу видети ни у овом а, вероватно, ни у оном животу. За разлику од Вашег председника странке и председника Владе. Који је нашао времена да скокне до Давоса, као “први српски премијер, који је тамо боравио након 2003. године”. Тако су бар извештавали домаћи медији. И не само то. Премијер је нашао времена да тамо, у том хладном и снежном Давосу пише дневник и да га подели са грађанима Србије. На томе сам му неизмерно захвалан, јер, како сам већ констатовао, тамо никада нећу отићи. А добро је знати нешто о местима у чијем развоју и сам учествујеш. Плаћајући редовно рате за кредит. Но, и то је за неку другу причу…
Колико год то чудно звучало, ово моје писмо сте сами иницирали. Када сте ми се, ономад, обратили. посредством ТВ пријемника. И ја сам, помало, био изненађен. Али, те вечери је, Ваше лепо, умиљато, и, у последње време, веома неговано лице, у једном тренутку, прекрило комплетан екран. Истини за вољу, ја имам један од ових старинских телевизора, од пре петнаестак година (такве су могућности-нема се, а и држава стално нешто тражи да се штеди, па ми се чини да, у мом земаљском животу, нећу ни стићи да купим неки модернији), па је могуће да сам ја стекао погрешан утисак. Елем, та Ваша појава ми је привукла пажњу на оно о чему се говорило у прилогу. А онда сам, након што су Ваше бистре и топле, плаве, очи (гледајући, кроз наочаре, право у камеру), затрепериле неколико пута, чуо како са Ваших усана силази следеће питање: „А шта бисте Ви учинили да сте на мом месту?“
Ја се надам да све ово нисам погрешно протумачио (пошто имам некаквог телевизијског искуства и знам да само водитељ дневника и председник државе у обраћању нацији, гледају директно у камеру), али сам стекао утисак да се обраћате баш мени. Зато сам и пожелео да Вам на то директно питање, одговорим директно.
Да сам на Вашем месту ја бих поднео оставку. Јер сматрам да је то минимум онога што треба да предузме једна одговорма особа, у какве убрајам и Вас. Пошто ни један човек у овој држави не би требало да ради оно у шта се не разуме, или оно што не зна. А Ви, очигледно не знате како да решите овај проблем, пошто сте питали мене.
Осим тога, желим да Вас подсетим да сте, још пре две године, обећали да ћете решити проблем са “швајцарцима”. Обећали и заборавили.
Но, ја Вам не саветујем да поднесете оставку због недоследности и неиспуњеног обећања. Већ зато што, како ми се чини, не разумете у чему је проблем. Јер, поштована гопођо Табаковић, ни ја, а, претпостављам, ни било ко од неколико десетина хиљада људи који су подигли кредите не очекују од Вас да, из Народне банке “искеширате” наше кредите. Нама је само потребно да “натерате” банке да се понашају онако како се понашају у “својим” државама. А то можете и на то имате права. Чему, иначе, служи Народна банка Србије, уколико не води рачуна о пословању банака у овој земљи? И још нешто. Немојте стално да се трудите да показујете колико сте “независни”. И да нико нема утицаја на рад институције на чијем сте челу. Јер, да би народ убедили у тако нешто, није довољно само да “замрзнете” своју функцију у партији из које сте “делегирани”.
Осим тога, није никаква тајна да су се у решавање “швајцарског проблема” у нашем суседству умешали тамошњи премијери, па не видим због чега то не би било и код нас. Поготову ако се зна да је овде немогуће, иоле значајнију одлуку, донети без знања и сагласности премијера Владе Србије.

Објавио Ж. Р. Драгишић

Х А Р А Ч

Харач 

Сузана Михајловић-Јовановић (Facebook)
Сузана Михајловић-Јовановић (Facebook)

је лични порез, главарина у Османском царству. Наплаћивао се од сваке мушке, немуслиманске главе, као врста откупа од ропства. Давао је право на личну и имовинску сигурност као и право на ослобађање од војне обавезе. Харач је био доказ верности султану, па су побуне немуслиманског становништва често почињале неплаћањем харача. Харач се делио по висини на три класе: ала (висок), евсат (средњи) и една (низак). У почетку је харач био земљарина али се убрзо стопио са главарином (џизија).

Данак у крви 
је био систем прикупљања младих дечака из освојених хришћанских земаља у Отоманском царству, као вид редовног опорезивања са циљем да се направи верна робовска војска.

 

Почетак буне против дахија (почетак)

>Боже мили! Чуда великога!
Кад се ћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне
И да друга постане судија,
Ту кнезови нису ради кавзи;
Нит’ су ради Турци изјелице,
Ал’ је рада сиротиња раја,
Која глоба давати не може,
Ни трпити Турскога зулума.

 

Сузана Михајловић-Јовановић (Facebook)
Сузана Михајловић-Јовановић (Facebook)

У једном дану, у маленом Неготину догодиле су се две, готово, невероватне ствари. Догодио се протест и догодили су се транспаренти. Мада, не умем да објасним зашто не могу да кажем и да се “догодио народ”. Јер, како нисам веровао у “догађање народа” деведесетих, тако не верујем да је и овде био тај случај. Управо, имајући у виду да нема случајности. Али, остаће забележено да се у Неготину, у петак, 26. децембра, лета Господњег, 2014. (у време када је у згради локалног парламента било одборничко заседање са једном од најзначајнијих годишњих тачака дневног реда- изгласавање Буџета за наредну годину), догодио протест са транспарентима. Или, боље речено, протест се није догодио јер је био забрањен. И то одлуком из далеке 1992. године! ( Па онда нека неко каже како нам се нису вратиле деведесете!) Према којој је, наводно, забрањено окупљање испред зграде локалног парламента. (Зато, мислим да се, оправдано, поставља птање: како ће се, онда, организовати дочек Нове године, управо на том месту? Као и неколико година раније). Дакле, протест се догодио, мада се није догодио. Или обрнуто. А да ми је неко, неколико дана, пре тога рекао да су у Неготину могући протести, рекао бих да је то равно пророчанству да ће “доћи жути људи са истока и пити воду из Тимока, онако загађеног јаловином из борског рудника”. Јер, у Неготину, уназад, двадесет година, ствари су се догађале само и искључиво са закашњењн од неколико година. Тако су овде, у време када су у читавој Србији на власти, већ увелико биле “демократске снаге”, социјалисти на изборима 2000. године били неприкосновени владари. У време када је читавом Србијом владала “троглава аждаја” (ДОС-СПО-СПС), овде су насилно избацивали легитимно и легално изабрану социјалистичку власт из зграде локалног парламента. У време када радикала није било  (чак ни у траговима), на власти нигде у Србији, овде су били део владајуће Коалиције. У време када су напредњаци увелико освајали власт у читавој Србији, овде су најјачи били социјалисти.
Укратко, место у времену чуда. А због чега?
Упркос томе што су безимени организатори на протест позивали и оне грађане који су незадовољни високим ценама грејања, на плакатама и флајерима (бар које сам ја видео), тога није било. Већ су “прозвани” само они који су незадовољни висином пореза на имовину. Што је, будући да на плакатима није било имена организатора, веома јасно упућивало на то ко би могао да буде у улози организатора митинга. И то се, веома брзо показало као тачно. Системом “од ува до ува” стигла је информација да иза протеста стоји локално удружење приватних предузетника. А када су се појавиле и прве фотографије, јасно се видело да је на челу колоне локални бизнисмен који је и члан Општинског већа!? Управо због тога, овде се могу ставити, чак, и неколико упитника и узвичника. Јер, упркос чињеници да је, у неким позивима за протест, било помињања и највећег проблема који, већ више од месец дана, заокупља пажњу великог броја Неготинаца – цене грејања, јасно је било да “каменчић у ципели” представља порез. И то није спорно. Има разлога за протест и због једног и због другог.
Јер овај народ, у већини случајева, није припремљен за увођење капитализма у Србију и то на мала врата. И то не капитализма који, чак и ми овде познајемо, него неког хибридног, или, боље речено, дивљачког. Који ће Србију претворити у власништво неколико породица, а сви остали ће бити у најамном односу са њима. А кад је у питању Неготин, можда је неко замислио да изврши одређено “укрупњавање” капитала? Тако што ће оне предузетнике који се сматрају “вишком” довести до банкрота. Можда и уз помоћ високих пореза?
Међутим, има ту нечег нелогичног! Пошто овакав вид политичке борбе није до сада виђен. А неко га је, веома духовито, на једној друштвеној мрежи, назвао, “Ми против нас”. Мени заиста није јасно како је могуће да је један од организатора протеста (ако не и главни!), неко ко је члан општинске владе!? Али, било би ми јако логично да је тај неко поднео оставку на своју функцију и да је излобирао довољан број одборника да не гласају за Буџет. Јер, како неко може да буде део власти а да не схвата да је порез у најдиректнијој вези са буџетом. Односно, ако се усвоји буџет, тако како је предложен, у њега мора да се слију управо она средства која су предвиђена. Па макар она била и из тих енормних пореза. Дакле, ако то није било у реду, није ни требало усвојити буџет. А зна се на који начин се не усваја буџет. Ако за њега не гласа довољан број одборника. Јако просто.
А то се обезбеђује на тај начин што се одборници убеде да буду прави представници народа, а не војници партије. Међутим, јасно је и мени да ће још много воде протећи Дунавом пре но што, не само у Неготину, него и у читавој Србији, завлада тај принцип. Да народни представници буду заиста народни, а не партијски.
Осим тога, има ли право на бунт народ који је листом, како изгледа, ономад, на изборима, на власт довео садашњу владајућу гарнитуру? И на републичком и на локалном нивоу. И који је, упорно и стрпљиво, неколико година, помагао да се изгради култ личности, уместо да се изгради систем. Система још нема, а култ се и даље гради.
А већина учесника протеста, како изгледа, још увек није у стању да доведе у везу повећање пореза, повећање цена грејања, смањење плата и пензија са политиком коју оличава актулна власт у Србији. Дакле, ради се о основи. Не може ни надградња да буде добра, уколико је основа лоша. А очигледно је да је тако. Јер је буџет Србије и читав план реформи “сазидан” на смањењу плата и пензија и на повећању захватања од народа. Односно на томе да се грађанима што дубље завуче рука у џеп и да се из њега вади онолико колико неко мисли да треба. Без обзира да ли се “из суве дреновине” још може нешто исцедити.
У лошу основу спада и Закон о енергетској ефикасности, због кога имамо ове цене грејања. Мада су оне, руку на срце, и мала специфичност Неготина. Али, не може у Србији да се примењује закон за који не постоји основа. Или, како сам то у једном од ранијих текстова назвао, “да ставља парфем онај ко се није окупао годинама”. Према томе, увек долазимо до основе, која није добра.
Но, да се вратим на други део приче о неготинском протесту. Односно, на другу невероватну ствар у вези са њим. А то су транспаренти. Због којих сам, не мало, био изненађен.
Због онога што се, са њих, могло прочитати: “Још данак у крви па сте први” и “Харач рајо харач”, јасно нас асоцирајући на давно прохујале векове које је, народ на овим просторима, провео под турском владавином.
Немам појма ко би могао бити аутор текста на поменутим транспарентима, али ме је то, још више убедило да смо јако далеко од онога што би представљало трећи део “трилогије  из времена владавине Турака, а односи се на “Почетак буне против дахија”. Јер, у Неготину су протест организовали приватни предузетници. Као што, на нивоу Србије имамо  вишемесечни протест адвоката, а однедавно и штрајк просветних радника.
А то значи, ако ја умем правилно да тумачим, да смо још далеко од тога да се на улице појави и “сиротиња раја”.

 

Објавио Ж. Р. Драгишић у 22.24