All posts by admin

Saopštenje

Vlaške stranke i Udruženja„Gergina“, povodom sve učestalijih, tendencioznih i zlonamernih objava na društvenim mrežama, gde se na veoma grub način vređaju predstavnici i članovi Vlaške stranke i Udruženja „Gergina“, sa cilјem omalovažavanja vlaškog jezika, istorije Vlaha, ali i stvaranja netrpelјivosti između vlaškog i srpskog naroda, koji na ovim prostorima vekovima žive u miru i razumevanju.

I pored činjenice da je javnosti to dobro poznato, treba podsetiti da je Udruženje „Gergina“, kao neprofitna organizacija, osnovano sa cilјem zaštite i očuvanja identiteta, kulturnog nasleđa, tradicije, govora-jezika, pismenosti, istorije, običaja, muzike, igara i drugih obeležja Vlaha u Republici Srbiji, ali i drugim prostorima, gde Vlasi žive.

Sa druge strane, Vlaška stranka, kao politička organizacija, nastala je sa cilјem da radi na ujedinjenju Vlaha Srbije, uz podsticanje njihovog političkog delovanjana prostorima gde vekovima žive. Uz zastupanje interesa Vlaha, na čitavoj teritoriji Srbije, a posebno na prostoru između Morave, Dunava i Timoka,gde živi najveći broj pripadnika vlaške etničke grupacije, Vlaška stranka želi da doprinose utvrđivanju naučne istine o poreklu Vlaha, unapređenju njihovih prava, ekonomskog napretka, razvoju demokratskih principa i integracija, kako u okviru Republike Srbije, tako i u okviru zajednice evropskih naroda.

I Vlaška stranka, kao politička organizacija i „Gergina“, kao neprofitno udruženje građana imaju isti cilј - da se očuvaju identitet, jezik, običaji, tradicija i kultura Vlaha Srbije, za šta je bilo neminovno podsticanje političkog delovanja Vlaha na prostorima gde vekovima žive, kako bi kroz institucije sistema lakše mogli da artikulišu i realizuju sva ona prava koja imaju i druge nacionalne manjine.

Podsećanja radi, treba istaći da Vlasi Srbije imaju status zvanično priznate nacionalne manjine, i da svoja prava ostvaruju pod okrilјem svoje krovne organizacije - Nacionalnog saveta Vlaha (NSV). Naravno, želјa nam je da stepen i kvalitet tih prava podignemo na viši nivo, koristeći kao osnovu Ustav i zakone države Srbije.

A da, pri tome, uvek jasno ističemo da smo Vlasi, da je naš maternji jezik vlaški i da je naša matična domovina Srbija, jer drugu niti smo imali, niti želimo da imamo.

No, kako izgleda, to nekima smeta. Ili ne mogu da razumeju. Pa zato i ponavlјamo.Mi smo Vlasi, koristimo i negujemo naš vlaški jezik i nikada i ni pod kakvim uslovima nećemo biti Rumuni, niti ćemo koristiti rumunski jezik. Koji ćemo, uvek i svuda, ceniti i poštovati naše prijatelјe i komšije Rumune i njihov rumunski jezik.

Ali smo prinuđeni da, po ko zna koji put, ukažemo na nedopustivo delovanje nekih pojedinaci i grupa (koje, na našu veliku žalost, sebe predstavlјaju kao „vlaške“), narušavajući naše pravo na slobodno izjašnjavanje i pravo da budemo ono što smo uvek i bili – Vlasi.

I sve to uprkos činjenici da mi njima ne osporavamo da budu Vlasi-Rumuni ili Rumuni-Vlasi, sa ili bez vodoravnih i kosih crta ili crtica, kao i da, pri tome, koriste rumunski ili vlaško-rumunski ili rumunsko-vlaški jezik. Ali ih podsećamo da je naše pravo da imamo svoj stav, onakav kakav je bio,kakav je sada i kakav će uvek biti.Da smo bili, jesmo i uvek ćemo biti Vlasi, rođeni u državi Srbiji, koju smo uvek smatrali, sada smatramo i uvek ćemo je smatrati, svojom jedinom domovinom.

Deklaracija Ujedinjenih nacija, iz 1992. godine, o lјudskim pravima pripadnika nacionalnih, etničkih, verskih i jezičkih manjina, govori o pravu pripadnika manjine-pojedinca. Dakle, i o pravima pripadnika vlaške etničke zajednice, koju, očigledno, neki pojedinci i organizacije pokušavaju, iz samo njima znanih razloga, da ospore.

Pod plaštom ostvarivanja prava rumunske nacionalne manjine (koje mi ne osporavamo i koja nesmetano mogu da se ostvaruju kroz Nacionalni savet Rumuna), neki samoproglašeni , „jedini“ i „autentični“ predstavnici Vlaha -Rumuna, Rumuna – Vlaha (ili Vlaha/Rumuna, Rumuna/Vlaha), traže od Srbije,Rumunije i OEBS-a ukidanje svega sa predznakom „vlaško“.

Ukidanje vlaških emisija na lokalnim televizijama i zabranu upotrebe vlaškog jezika,pod izgovorom da „ima previše reči koje nisu rumunske“.Traže zabranu upotrebe vlaškog pisma, jer „ima previše slova koja su srpska“.

Kao da mi Vlasi ne umemo sami da se brinemo o svom jeziku i pismu. O jeziku koji je takav već vekovima i pismu koje je proisteklo iz tog i takvog jezika.

I baš zbog toga, mi Vlasi, čija je jedina domovina Srbija, zabrinuti smo zbog ovakvih stavova pojedinaca, grupa i organizacija i tražimo od naše matične države da nas zaštiti. Svim sredstvima. Jer taj govor „o čistoti jezika i pisma“, samo je korak do govora „o čistoti rase i krvi“.

Obraćajući se ovim putem srpskoj i svetskoj javnosti, u ime svih lјudi okuplјenih u Udruženju „Gergina“ i Vlaškoj stranci, želimo još jednom da skrenemo pažnju i odbacimo gomilu gnusnih laži, plasiranih na društvenim mrežama od strane nekih pojedinaca, grupa i organizacija, koje samo bolestan um može da izmisli, pripisujući ih nama i našem delovanju.

Naše dve organizacije, Udruženje „Gergina“ i Vlaška stranka će, kao i do sada, uvek voditi računa o zaštiti svih interesa i prava Vlaha Srbije, onako kako je to navedeno u osnovnim pravnim dokumentima ove dve organizacije.

A sporne objave koje se objavlјuju posredstvom društvenih mreža već su predmet krivičnih prijava protiv lica koja iza njih stoje i iste su podnesene Javnom tužilaštvu u Petrovcu na Mlavi i Posebnom tužilaštvu za visokotehnološki kriminal u Beogradu,zajedno sa svim prikuplјenim dokazima.

U Negotinu,
29. oktobra 2017. godine

Udruženje „Gergina“
Dragan Andrejević ,koordinator

Vlaška stranka,predsednik
primarijus dr Siniša Čelojević

Vlaška stranka proslavila krsnu slavu

Petu godinu zaredom, članovi Vlaške stranke sa simpatizerima u Negotinu, proslavili su krsnu slavu, Svetog Simeona Mirotočivog. Vlaška stranka ime Svetog Simeona proslavlja u znak sećanja na Stefana Nemanju, jednog od najznačajnijih srpskih vladara, koji je u Hilandarskoj povelji,  1198. godine, prvi put spomenuo Vlahe. Od ove godine Svetog Simeona Mirotočivog slavi i Nacionalni savet Vlaha.

 

Vlaška stranka u Negotinu ima za sobom već nekoliko godina uspešnog rada, budući da je osnovana 2008. Od pre pet godina VS kao svoju krsnu slavu slavi Svetog Simeona Mirotočivog, pa je tako bilo i ovog 26. februara. Slavi su, u stranačkim prostorijama, prisustvovali članovi, prijatelji i simpatizeri. Ceremoniju rezanja slavskog kolača, povodom ovog velikog pravoslavnog praznika, obavio je jerej Marko Pajčin, paroh  negotinski. Domaćin slave bio je Živojin Ilić predsednik MO VS Srbovo, a kolačar u narednoj slavskoj sezoni biće Živojin Niculović, predsednik MO VS Mokranje.

Vlaška stranka je od trenutka kada je počela da deluje, pokrenula niz inicijativa i aktivnosti od interesa za vlašku nacionalnu manjinu na prostoru Krajine i cele Srbije. Ima veliki broj pristalica i simpatizera, a sa VS u blizak kontekst se dovodi jedno od najaktivnijih udruženja u našem kraju - Udruženje „Gergina“.

„Gergina“, udruženje za očuvanje kulture i tradicije Vlaha je poznato kao veliki promoter jezika i kulture Vlaha i inicijator i osnivač istoimenog festivala vlaške muzike koji će ove godine biti organizovan u aprilu, tadicionalno, na drugi i treći dan Uskrsa.

Po prvi put od konstituisanja, Nacionalni savet Vlaha je ovog 26. februara, proslavio Svetog Simeona Mirotočivog. Svečanost je organizovana u Boru, a prisustvovali su joj članovi NSV iz Negotina, Zaječara, Bora, Boljevca, Petrovca na Mlavi, Majdanpeka, Velikog Gradišta, Požarevca i Žabara .

Slavi Sveti Simeon Mirotočivi, a kasnije i radnom delu sednice NSV, prisustvovali su prim. dr Siniša Čelojević, predsednik Vlaške stranke i član Izvršnog odbora NSV i Dragan Andrejević, član NSV iz Negotina.

Zašto Vlaška stranka slavi ime Stefana Nemanje – Svetog  Simeona

Slavu Svetog Simeona Mirotočivog, kao krsnu, Vlaška stranka slavi već 5 godina, a ime ovog sveca ima ogromnu simboliku za VS. Naime, iako su se Vlasi spominjali u spisima vizantijskih istoričara, Stefan Nemanja je kao jedan od najznačajnijih srpskih vladara, po prvi put u Srbiji, ime Vlaha spomenuo u Hilandarskoj povelji 1198. godine.  Tokom života Stefan Nemanja je podigao i obnovio veliki broj svetinja koje se smatraju njegovim zadužbinama. Sa sinom Savom smatra se ocem Srpske pravoslavne crkve, koja ga slavi kao Svetog Simeona Mirotočivog.

 Autor Jovanka Stanojević

preuzeto sa www.eastside.rs

БЛОГ “СРБИЈА ВАН БЕОГРАДА” – ВОЈВОДЕ И СЕРДАРИ

Ових дана, као рефрен неке познате песме, мотају ми се по глави две латинске изреке. Упркос чињеници да оне нису у директној вези са главном темом мог размишљања, па самим тим ни са темом овог текста, изреке "Historia magistra vitae est" ("Историја је учитељица живота") и "Repetitio mater studiorum est" ("Понављање је мајка знања"), "појавиле" су се оног тренутка када су, пре неколико дана, неки медији, поново, "прежвакавали" добро познату причу, из "суседне и пријатељске Румуније". А све то скупа мени личи на некакву андерграунд дипломатију, или на добро познату причу о баби и уштипцима.

Трајан Басеску
Трајан Басеску (Фото: Reuters)

Наравно, за овако нешто, имам и некакво "оправдање". Јер, уколико је "историја учитељица живота", испада да политички и државни врх Србије још увек није ништа научио из неких претходних догађаја и времена, а са друге стране, неки политичари из "суседне и пријатељске Румуније", никако да схвате да је "понављање мајка знања", а не убеђивања.
Међутим, имам утисак да ће још много воде протећи Дунавом пре но што прва латинска изрека стекне упориште са десне, а друга, са леве стране ове реке која, у дужини од 230 километара, чини природну границу између Румуније и Србије.

На то указују и поменути медијски текстови и прилози, настали након што је, бивши председник Румуније, а сада опзициони политичар и председник десничарског Покрета народ, Трајан Басеску, изјавио да Румунија "има озбиљну карту у својој руци" јер може да не ратификује прикључење Србије Европској унији и након завршетка претприступних преговора. Да се размишљање бившег председника Румуније мења у складу са његовим положајем на политичкој сцени, говори и податак да је пре пет година говорио  другачије.
Међутим, оно што се годинама не мења је стара и добро позната прича коју, као мантру, понављају одређени представници Румуна (или Влаха, како они тврде) у источној Србији.
Вероватно због тога, нисам био изненађен даљим развојем догађаја, који је резултат претходно инете чињенице, али и инертности и незаинтересованости медија у Србији да, на ову тему, пронађу адекватне саговорнике. Па тако наши медији, уместо релевантних, имају најгласније саговорнике. Који, као аксиом понављају оно што је, сасвим сигурно, теорема.
По систему "ти мени војводо, ја теби сердаре", или као у народној јуначкој песми "што пропушћа дели Радивоје, дочекује млади Татомире, што утече младу Татомиру, дочекује дијете Груица", оно што није рекао Басеску, допунио је (бар како пишу неки медији), др Предраг Балашевић, потпредседник Друштва за културу Влаха-Румуна Србије "Ariadnae Filum".
- "Желимо да Србија постане чланица ЕУ, али желимо да се и ми прикључимо са нашим основним правима: да имамо румунске школе, литургију на румунском и румунску штампу" - рекао је др Предраг Балашевић, у функцији (како су неки медији пренели) потпредседника Друштва "Ariadnae Filum" (о чему нисам пронашао поуздан податак), који је и председник Влашке народне странке (Partia Neamului Rumanesc).

Председник Румуније Трајан Басеску уручује орден др Предрагу Балашевићу (Палата Котрочени - Букурешт) http://www.zajednicavlahasrbije.com/

У сваком случају, нема никакве дилеме у вези са информацијом да је, пре нешто више од две године, тада као председник "суседне и пријатељске Рунуније", већ поменути, Трајан Басеску, одликовао већ поменутог, др Предрага Балашевића, Орденом посвећености - "Ordinul Serviciul Credincios" - на очувању идентитета влашке (румунске) заједнице.
"Најпре желим да се захвалим на одликовању и да кажем да је оно уручено мени фактички уручено целој влашкој (румунској) заједници у Србији, свако од око 300.000 припадника влашке (румунске) заједнице у Србији заслужно је за овај моменат и може се поносити овим орденом" - рекао је, том приликом, захваљујући се на признању, др Балашевић.
Површно гледано, овим двема изјавама господина Балашевића (уколико су их медији прецизно пренели?), нема се шта приговорити. Јер оне представљају мишљење и легитиман став једног политичара (а то је тековина демократије) и представника одређеног броја житеља Србије, који (углавном) живе у Тимочкој Крајини.

www.makroekonomija.org
makroekonomija.org

Али, надам се да је свима, па и господину Балашевићу, јасно да не може говорити у име, оног другог, много већег броја житеља овог дела Србије који себе сматрају Власима, а језик којим говоре (као што су вековима говорили и њихови преци) називају влашким језиком. Јер је језик, онај други, језик бројки неумољив! А по њему (према последњем попису из 2011. године), на територији Србије живи 35.300 Влаха и 29.332 Румуна. Од овог броја, на територији централне Србије (укључујући и Београд), живи 35.160 Влаха и 3.922 Румуна. Детаљније, на територији седам округа у Србији (Борски, Браничевски, Зајечарски, Поморавски, Расински, Подунавски, Мачвански), према поментом попису, живи укупно 34.905 Влаха и 2.318 Румуна. Са друге стране, на територији Војводине, у осам округа, живи 25.384 Румуна и 170 Влаха. Дакле, нико не оспорава чињеницу да на територији Србије живе и Власи и Румуни. Без обзира колико сумње може бити у попис било које, па и ове, државе, погубно је лицитирати са бројем било којих становника Србије, па самим тим и Влаха и Румуна. Али је добро знати ко су њихови легитимни представници. Не верујем да било ко разуман може оспорити чињеницу да оба ова мањинска народа у Србији имају и своје националне савете - Национални савет Влаха и Национални савет румунске националне мањине, као кровне организације ове две мањинске заједнице у Србији.
Дакле, сасвим је јасно да потпредседник једне невладине организације (уколико је та информација из медија тачна!?), и председник једне странке - Влашке народне странке (Partia Neamului Rumanesc), ни на који начин не може бити представник свих Влаха и Румуна који живе на територији Србије. Или, другачије речено, не може бити једини представник ових мањина. Прецизније речено, пошто је сасвим јасно да овде није реч о Власима и Румунима који живе на територији Војводине, већ о онима који живе на североистоку централне Србије, господин Балашевић, у најмању руку, не може бити једини представник - ни као званичник једне невладине организације, ни као председник једне политичке странке. Јер, на североистоку Србије, делује још неколико невладиних организација (а једна од најактивнијих је "Гергина"), које представљају влашку мањину, као и неколико политичких странака, међу којима је једна од најутицајнијих Влашка странка.
Управо због тога, мени као грађанину Србије, који не припада ни једној од две мањинске заједнице (што износим као најобичнију констатацију), никада није било јасно због чега медији, када је реч о Власима и Румунима североисточне Србије, готово увек потраже мишљење од само једне стране и то, по правилу, од оне која (према језику бројки), представља мањински део. Та инертност медија, за резултат има површност и необјективност.
Можда управо због тога, у текстовима које сам на ову тему објавио уназад неколико година (ДЕЦЕНТРАЛИЗАЦИЈАУШТИПЦИ, ТРЕЋИ ЧОВЕКГРАНИЧНИ ПРЕЛАЗ, ЛАЖА И ПАРАЛАЖА и ПРИЈАТЕЉИ), трудио сам да објективност увек буде на првом месту.
Жалосно је да су наши медији (чак и они који се хвале врхунским новинарством) спремни да и неке најзначајније теме толико релативизују и доведу до апсурда и то из једног доста прозаичног разлога - недостатка простора и времена. А ова тема изискује и простор и време. И одговарајуће саговорнике. Односно, саговорнике "истог ранга". Другим речима не може један саговорник да буде председник Националног савета Влаха (као кровне организације влашке мањинске заједнице), а други -  председник једне политичке странке. А управо тако нешто, пре две године,  објављено је у нашем најстаријем дневном листу (у чијој реклами стоји и да је најстарији на Балкану).
Ту површност и незаинтересованост осим медија у Србији показују и политичари. Који, по свему судећи, о ономе што се догађа јужно од Бубањ потока брину као о лањском снегу. И то траје годинама. А како изгледа ту "стару праксу" наставила је и ова власт. И, да будем искрен, нисам ни мало био изненађен да и најновије "сигнале" из Румуније, који би у некој нормалној држави и нормалној дипломатији било окарактерсинао као "мешање у унутрашње ствари" једне суверене државе, у Србији није коментарисао ни један од значајнијих политичара. Па ни министар иностраних послова Ивица Дачић, коме је то била обавеза и коме је то, народски речено, у "опису радног места". Међутим, Дачић се на ову тему, последњи пут огласио (ако ми нешто није промакло), пре читаве три године, у време када је био председник Владе Србије, као гост на прослави Дана општине Петровца на Млави.
И председник ове државе, на ову тему, обратио се још у септембру, 2013. године, док се према мојој евиденцији, председник ове и претходних Влада, на ову тему, огласио пре две године, представљајући ову тему, готово искључиво, као економску.
На најновији иступ бившег председника "суседне и пријатељске Румуније", једину званичну реакцију имала је шефица српског преговарачког тима са Европском унијом, Тања Мишчевић. Међутим, имам утисак да је њена изјава ("Србија је донела акциони план за мањине, који је био услов за поглавља 23 и 24, о правосуђу и владавини права. Са тим планом сагласила се и Румунија, па не видим никакву потребу да се улаже било какав вето"), до те мере "кабинетска" да одражава суштину несхватања проблема такозваног "влашког питања".
Ако се томе дода и већ помињана инертност медија долазимо до поражавајућег податка да је о овој теми био заступљенији ставкоји је изнео Завиша Журж, као председник једне невладине организације, него председника Националног савета Влаха,Радише Драгојевића.
Са друге стране, може се поставити и питање да ли су званични представници влашке националне мањине, конкретно, Националног савета Влаха, сами криви за своју слабу заступљеност у медијима или је кривица, искључиво, на страни медија.
Тај одговор треба најпре, они сами себи да дају, а затим да се, на ову тему, обрате и јавности.
За сада, колико је мени познато, то је учинио једино примаријус др Синиша Челојевић, чан Извршног одбора Националног савета Влаха, али, као председник Влашке странке.
Да ли ће овај усамљени глас бити довољан да покрене на озбиљно размишљање о једној изузетно важној теми за житеље Тимочке Крајине, а у крајњој линији и за читаву Србију, показаће наредни дани и месеци.

Иѕвор: србија ван београда ВОЈВОДЕ И СЕРДАРИ

Čelojević: Vlasi nisu prepreka Srbiji na putu ka EU

Srbija je domovina Vlasima i oni je neće blokirati na putu ka EU, ali neće dozvoliti i da neko postavi pitanje njihovog identiteta i da ih na silu predstavljaju kao Rumune, poručio je danas predsednik Vlaške stranke Siniša Čelojević.

sinisa

Čelojević je u saopštenju ocenio da se poslednjih nekoliko godina takozvano "vlaško pitanje" pojavljuje u medijima kao nečija želja da pripadnike vlaške nacionalne manjine prikaže kao ljude koji će, u najmanju ruku, blokirati ulazak Srbije u Evropsku uniju.

 

"A istina je potpuno drugačija i za žaljenje je što mediji u Srbiji i regionu nemaju više sluha za ovo 'pitanje' koje se, očigledno, plasira iz odredjenih krugova 'prijateljske' nam Rumunije i srpskih 'rumunofila'”, rekao je Čelojević.

Prema njegovim rečima, u poslednjih deceniju ipo uočeno je jako delovanje rumunske propagande prema vlaškom stanovništvu u severoistočnoj Srbiji, kao i to da Republika Rumunija i Rumunska pravoslavna crkva ne kriju da im je namera da Vlahe u Srbiji "prevedu" u Rumune.

"To je i suština 'vlaškog pitanja' koje po nama Vlasima i ne postoji. Jer mi znamo da je naša jedina domovina Srbija, u kojoj, sa više ili manje uspeha ostvarujemo svoja manjinska prava, posredstvom nekoliko nevladinih organizacija ili političkih stranaka”, rekao je Čelojević.

On je istakao da, uz sve to, u Srbiji od pre nekoliko godina deluje i Nacionalni savet Vlaha, krovna organizacija svih kojim sebe smatraju Vlasima, kao i Nacionalni savet rumunske nacionalne manjine.

"Niko razuman ne spori pravo svima onima koji smatraju da su Vlasi severoistočne Srbije navodno Rumuni, ili, da su Vlasi, kojima je maternji jezik rumunski da svoja prava ostvaruju kroz tu organizaciju", rekao je Čelojević.

Ipak, kako je istakao, rumunska manjina “svojom bukom i uz nesebičnu pomoć svih mogućih resursa susedne Rumunije”, sebe predstavl?aju kao one kojima su ugrožena prava.

"Kršeći pri tome, prava ogromnog broja Vlaha koji nikada neće prihvatiti da budu Rumuni, niti da im maternji jezik bude rumunski", poručio je Čelojević.

Predsednik Vlaške stranke je zaključio da će Vlasi, kao starosedeoci na ovim prostorima, uvek jedinom domovinom smatrati Srbiju.

"A naš maternji jezik će, kao i uvek, biti vlaški. I spremni smo da ove tvrdnje proverimo i na nekom referendumu", zaključio je Čelojević.

Izvor: blic.rs

EXIT ЗА ЈУГ

Егзит или Гуча?
Фото: oradio.rs

Често постављано питање потоњих година у Србији, као парадигма једне измишљене и лажне дилеме. И то не само у метафоричком, већ и у буквалном смислу. Имајући у виду да у овој држави све почива на политици, реалност је да су и ову лажну дилему пласирали управо политичари, е да би могли да се својим потенцијалним бирачима представе у што лепшем светлу, саопштавајући наивном пучанству да они (политичари), подједнако вреднују и Егзит (EXIT) и Гучу. Наравно, не желим да тврдим да је немогуће да између ове две манифестације стоји и саставни везник (и),  али је, готово, подразумевајуће да стоји раставни (или).
Председник Владе Србије и најутицајнија политичка личност државе, пре нешто више од недељу дана, одлучио се за раставни везник. Односно за Егзит. Јер, како су обавестили готово сви познати и непознати медији у региону, Влада Србије (читај: Вучић), одлучила је да у наредних шест година финансијски подржи Егзит, који је само недељу дана раније, проглашен за најбољи европаски фестивал у 2016. години. Међутим, као и много пута до сада, ретко који медиј је подсетио своје гледаоце или читаоце да је EXIT (излаз) настао у лето 2000. године, са јасном политичком позадином у борби против “Милошевићевог режима”, који су годинама подржавали радикали, чији је истакнути функционер био и, тада, млађани Вучић. Тај “нулти” Егзит трајао је 100 дана, а завршна журка под мотом “Готов је”, организована је под називом “Изборно место број 1”, само два дана пред почетак избора, 24. септембра, на којима је Милошевић изгубио власт. Тај податак, као и чињеницу да у овој држави Закон о лустрацији, који је био на снази од 2003. до 2013. године, никада није примењен, треба стално понављати. И подсећати оне који су нам упропастили деценије живота, да су наши дужници.
И поред тога што нисам убеђен да, било који, човек може баш толико да промени своје политичке и животне ставове, очигледно је да наш садашњи премијер “фура неки нови фазон”, па је пред мноштвом представника медија, садашњем директору Егзита и једним од његових твораца, Душану Ковачевићу, обећао  финансијску помоћ у наредном шестогодишњем (раније су биле петолетке!) периоду. Овом хепенингу код премијера Србије, поред представника Егзита, присуствовао је и градоначелник Новог Сада (да ли треба рећи, кадар СНС?), Милош Вучевић, али је, претпостављам, сасвим нелогично, што није био присутан и премијер Војводине, јер овај фестивал, осим Новом Саду, припада и северној српској покрајини, баш као што припада и Србији (и шире). У сваком случају, по старом добром обичају председник Владе Србије није пропустио прилику да (широким народним масама), о истом медијском трошку, саопшти да је “развој Егзита значајан и за младе и за подизање туристичке понуде и прихода Србије уз развој путне инфраструктуре, што ће повећати запошљавање младих и пуњење буџета”. Ојха! Како би рекли неки.
-“За нас је важно да говоримо и о развоју туризма и о економском потенцијалу запошљавања младих. Много новца ћемо уложити. Београду ћемо дати 3 милиона евра за посебне фасаде, а Нишу 2,5 милиона” – ако је веровати медијима, рекао је том приликом Вучић. Кажем, ако је веровати новинарима, јер мени ово баш и није превише смислено, нити везано за тему, а претпостављам да нам премијер и поред презаузетости није баш толико расејан. У сваком случају, миц-по-миц, дођосмо до ратне престонице Србије, односно до главног града југоисточне Србије – Ниша. Искрен да будем, није ми баш сасвим јасно како га се премијер сетио (баш када се разговарало о Егзиту), али ретки су градови испод Бубањ потока којих се (мимо избора) сети ова власт, као ни (истини за вољу), ни једна претходна.
Или је, актуелног премијера, због нечега пекла савест! Но, идемо редом.
Према најави премијера, ова Влада има озбиљну намеру да, у наредном периоду, прекречи све здравствене установе и упристоји све школске заходе, при чему је Вучић потенцирао да у томе неће бирати оне градове у којима су “њихови на власти”. Као и да то није саставни део кампање (у којој ће он учествовати само 10 дана). Поједностављено гледано, биће да је он овог пута у праву, из разлога што је јако мало остало општина у којима нису “прекомпоновали” власт, са чиме су ужурбано кренули чим им се указала прва прилика. Са друге стране, нема потребе посебно доказивати да је садашња владајућа гарнитура користећи разне методе политичке борбе (не ретко и туче!), уграбила власт у многим градовима (али и месним заједницама), па се стиче утисак да много више води рачуна о великом пространству ове земље који ја зовем Србија ван Београда. Уосталом, тих тема су препуни хедови најгледанијих телевизија, али и насловних страница новина.
Свакодневно се “отварају” неки коридори, нове фабрике и разне друге инвестиције, код којих се ни сабрати не може број новоупослених радника, а све то, по нечијој замисли, мора да обави премијер (као да у Влади и нема никог другог!), чија је сатница, очигледно, пренатрпана. Радећи по систему “ја могу све”, сасвим је нормално да, када се “слегне прашина”,  има много рупа. И буквално.
Пример први: Школа у селу Пољане коју је пре недељу дана, заједно са шефом делегације ЕУ у Србији, Мајклом Давенпортом, отворио премијер Вучић, још увек је под кључем. Уместо да у ових 230 квадрата модерно опремљеног објекта, који је изграђен на месту старе школе, оштећене у поплавама 2014. године, уживају основци, школа још није усељена, а у дворишту пасу овце. А како ствари стоје, изгледа да школа неће ни бити отворена до јесени. Све је рађено зими и на брзину, па сад мора да “одстоји” и да се суши. Логично и нормално питање је због чега се журило са њеним отварањем?
Пример други: Деоница Коридора 10, код села Црвена Река, коју је, још крајем децембра, свечано отворио председник Владе (заједно са потпредседницом и ресорном министарком за саобраћај), а у присуству више од 5.000 људи, данас је пуна рупа. И то све,  како рече наша најпознатија плавуша, зато што радови још нису готови. Али и да “поправка” тога што није готово, “неће коштати ни евро”. Вероватно би многи волели да сазнају који су то извођачи који би да нешто ураде џабе. А изнад свега,  због чега се журило са отварањем овог пута?
Али, ако код тих “капиталних” објеката мора да убира поене, да ли је, заиста, неопходно да премијер “шпарта” по Србији да би се и лично уверио да ли свака школа има адекватан нужник, а свака амбуланта свеже окречене зидове? Зар премијер нема кога другог да пошаље да то проверава? Ако се поуздано зна да и за једно и друго и треће има надлежне министре. Или, наш премијер нема више ни у кога поверења? Осим  у поједине и “проверене  кадрове” којима је поверио и неке политичке феуде. Као што је некадашњи престони град Цара Лазара, Крушевац, који је добио на значају, јер је “политичка база” бившег министра војног Бате Гашића. Или, престоница Кнежевине Србије, Крагујевац, у коме столује један од наследника Председника свих грађана. Или  Јагодина (која не дише без одобрења Драгана Марковића Палме), Нови Пазар, као изборни вилајет вечитог министра Расима Љајића или Чачак, којим већ годинама влада породица Илић. Набрајање би могло да иде у недоглед, уз констатацију да је и “српска Атина” поверена на чување провереном СНС кадру Вучевићу, у очекивању да и цела Војводина постане “напредна”.
И могли би још дуго да се набрајају градови по Србији, а да се не дође до родног града Цара Константина. Можда због тога што град Ниш, као званично, трећи град по броју становника у Србији, али и највећи град јужно од Бубањ потока, изгледа, још увек није у нечијој интересној зони. Како другачије протумачити случај бившег радника нишке Машинске индустрије, Зорана Нешића, који већ месец дана штрајкује глађу због тога што му је бивша фирма остала дужна 6,5 милиона динара, а да Београд нема одговор на његово питање када ће добити своје паре. То питање постављају и његове колеге, као и многи други у граду који зову град незапослених. И којих је, према неким статистикама око 30 хиљада. Чије проблеме, очигледно, нема ко да “пренесе” Београду. И који би, по свему судећи, морали да прихвате модел Удружења председника Скупштина станара, који, “певају свој блуз”.
Има ли онда смисла у “граду незапослених” говорити о култури? О неком нишком Егзиту?

Наравно да има. Јер је главни град југоисточне Србије и културна престоница овог дела државе. А и крајње би време било да они који одлучују о свему и свачему, а стицајем околности су северно од Бубањ потока, макар понекад, баце поглед јужно од овог најпознатијег српског потока. Али и да, када то учине, покажу мало више разумевања, а не љубомору због чињенице да им Бог није дао да све манифестације ове државе “стрпају” ту негде око Теразија.
Управо због тога, треба пружити пуну подршку Ивану Благојевићу, директору “Нишвил” џез фестивала, који је, у име ове манифестације, недавно, упутио отворено писмо премијеру Вучићу. И нараввно, поново се поставља питање, због чега Вучићу? И има ли наша Влада министра културе? А одговор је, наравно да има. Али, он култури ове државе прилази јако селективно. Довољно је само да се присетимо да министар Тасовац упорно игнорише  отварање “Мокрањчевих дана”. Фестивала који се организује у славу највећег српског композитора и хоровође, Стевана Стојановића Мокрањца. И где би требало да буде “свој на своме”.
Обраћање Ивана Благојевића премијеру ове државе на најбољи начин говори о општем стању ове државе, а посебно културе. Прво, због тога што нема ни назнака да ће почети да функционише систем (пошто се за све пита Вучић), а друго да ми, по свему судећи, већ сада, имамо “замрзнутог” министра културе.
“Нишвилу је, за три године, Тасовац одобрио укупно 1 (један) милион динара, а управо је Нишвил званично најбоља манифестација у промоцији туризма Србије за 2015. годину и бренд уметничке музике у акцији “Најбоље из Србије” – навео је Благојевић у свом писму.
А у свом отвореном писму премијеру, Благовевић је навео и следеће: “Из свих ових разлога, ваша помоћ у исправљању неправде била би неопходна, како би ове, као и прошле године, Нишвил успешно организовао стотину концерата, угостио 600 извођача, окупио 150.000 посетилаца, реализовао многе пратеће програме, изложбе и промоције и са 400 волонтера на најбољи начин промовише омладински активизам”.
Заиста, овом се писму нема шта приговорити. Једини проблем је у томе што га је, већина, домаћих медија елегантно заобишла. Ако изузмемо локалне медије са југа или регионалне медије који покривају “западни Блакан”. У сваком случају, овај догађај је, очигледно, домаћим медијима био много мање занимљив него пријем лидера Егзита код лидера СНС и господара Србије, јер је у овом “филму” играо много познатији глумац.
То потврђује још једна вест која је у директној вези са другим делом питања са почетка овог текста. А чије сам  детаље морао да потражим на званичном сајту Владе Србије, јер и ову информацију, ако изузмемо, званично, непостојећу агенцију Танјуг,  готово да нико није објавио. Но, како се ради о најави изградње Дома трубе у Гучи, за шта ће Влада Србије издвојити 45 милиона динара,  лично сам био мало затечен чињеницмо да је овом догађају присуствовао “само” потпредседник Владе Србије и вечити министар, Расим Љајић.

>Фото: sr.vikipedia.org

Са друге стране, чињеница је да многи (и бивши и садашњи) актери власти нису одолели чарима трубе али и другим задовољствима широке хедонистичке палете коју нуди Гуча, како пре, тако и у годинама након петоктобарских промена. Тако је, уз свеприсутног (и овде и у владајућим гарнитурама) Велимира Илића, у Гучи био и покојни премијер Зоран Ђинђић, бивши премијер Коштуница – два пута (“ко не разуме Гучу, не разуме српски народ”), а није јој одолео ни бивши председник Србије, Борис Тадић, далеке 2004. године у тек освојеном, првом, председничком мандату. У улози премијера, Гучу није пропустио ни Ивица Дачић, али су овде, минулих година, виђени и Милутин Мркоњић, Драган Марковић Палма, Борислав Стефановић, и Чедомир Јовановић. Руководећи се претпостављеном жељом својих бирача, Гучу је походио и прекодрински државотворни политичар Милорад Додик, али и неки од страних амбасадора, док је један од наших најпознатијих академика, Матија Бећковић, отварајући 42. Сабор, 2002. године истакао да је “боље дувати трубу него лепак”.
Имајући све то у виду, претпостављам да је актуелни премијер проценио да не треба да присуствује полагању камена темељца за Дом трубе у Гучи, али се, вероватно нада да ће бити присутан почетком августа ове године, када је планирано отварање овог објекта.
Јер, ако има гласача на Егзиту, још више их има у Гучи. А како изгледа, џез је, поново, сумњив.

ВРЕМЕ ЧУДА

2016-01-28-1145
Фото: Ж.Р. Драгишић

Међу три најчитанија текста на овом блогу је и онај чији је наслов као и једног од најпознатијих (а по мом мишљењу) и најбољих домаћих филмова. А још је много текстова, на овом блогу, чије наслове или инспирацију дугујем неким познатим домаћим филмовима или репликама из домаћих филмова. Наравно, без намере да, на било који начин, “крадем” популарност тих уметничких остварења.
Овога пута, определио сам се за наслов романа (али и истоименог филма) покојног Борислава Пекића, академика и једног од најзначајнијих српских књижевника 20. века, који, осим што је био романсијер, драмски писац и филмски сценариста, има изузетне заслуге за развој демократије у овој држави (након што је, као жртва тоталитарног режима, многе године провео у Лондону). Наиме, Пекић је био један од тринаест интелектуалаца који су, 11. децембра 1989. године, обновили рад Демократске странке.

За четири дана, навршиће се 86 година од када је, 4. фебруара 1930. године, у Подгорици, рођен Борислав Пекић, што ми изгледа као згодна прилика да се (макар и на овај начин) присетимо једног од најзначајнијих српских књижевника двадесетог века. И поред тога што Пекићев роман “Време чуда”, за тему има нека друга “чуда и чудеса”, само је привид да она немају додирних тачака са чињеницом да је “време чуда” наша трајна одредница.

И увек се стиче утисак да је то “време чуда” некако, тренутно, најинтензивније. За шта се, готово по правилу, потруди актуелна власт. Без изузетака.

У том контексту, треба се подсетити и политичке константе (од деведесетих до данашњих дана) о апокалиптичним предвиђањима сваке актуелне политичке гарнитуре на власти, уколико они, неким чудом више не буду на владраском трону. Тако су све досадашње власти, од почетка вишестраначја на овим просторима (беспредметно је о овоме говорити у време “Брозовог режима”), предвиђале катастрофу уколико “било ко осим њих буде на власти”. Тим замајавањем широких народних маса су се најинтензивније бавили социјалисти, односно режим Слободана Милошевића. Међутим, како се касније показало, имали су добре ученике и у многостраначкој коалицији “демократских снага” у првој деценији двадесетпрвог века. Они су толико били добри “ученици” да у се уживели у улогу оних који су непобедиви. Плашећи народ од доласка на власт, најпре радикала, а затим и “пресвучених радикала”. А народ ко народ – хоће баш оно од чега га плашиш. И тако даде поверење напредњацима. Који, ево већ скоро четири године, никако да се навикну да су на власти. И све им се некако причињава да су још увек у 2012. години и да је предизборна кампања у пуном јеку. А ових дана, посредством “напредњачког билтена” (који се на велику жалост новинарства продаје на киосцима), на насловној страни већинска владајућа странка објављује сценарио “два лоша убише Милоша”.

И све то у жељи да напредно бирачко тело збије своје редове и не дозволи било коме другом да преузме државно кормило, које, како се већ показало и није тешко држати. Јер се, углавном све, заснива на већ поменутим “чудима и чудесима”. А чега је ових дана, изгледа, више него икад.

“Само чудо може да заустави наш раст”, рекао је, прекјуче, актуелни премијер Вучић, обзнањујући пучанству и читавој галаксији да држава Србија у буџету има у јануару суфицит од невероватних 250 милиона евра. Што ме неодољиво подсећа на (ако се не варам), Тадићеву “еуреку” из 2008. године, према којој ће држава Србија профитирати из надолазеће светске економске кризе. Из тог периода (али и две године раније, када су чуда лансирали Коштуница и Динкић), потичу “швајцарски кредити”, који су више од 20 хиљада породица у овој држави начинили финансијским робљем. Које и овој напредњачкој власти, узалуд, покушава да објасни да не траже да неко други уместо њих плаћа њихове кредите, већ да “челична дама” наше државне банке, у складу са својим овлашћењима, треба и мора да “ухвати за уши” и натера банке да престану са зеленашењем.

DSCN4285
Фото: Ж.Р. Драгишић

Не треба бити економски стручњак (већ само пажљиви проматрач) па регистровати чињенициу да светска економија, поново, улази у један турбулентан период, што, осим пада цена нафте, већ увелико говори и  пад цена у области црне и обојене металургије.

А мислим да није потребно, посебно, подсећати да нас “жуља” и једно и друго. Јер, поред чуда (које се није десило) а које је ова влада најављивала са Железаром Смедерево, слично чудо је премијер најављивао пре нешто више од годину дана у Бору. Сада, само годину дана касније, нема више никаквих чуда јер премијер најављује да би “затварање РТБ Бор био колапс источне Србије”.  Овако суморна предвиђања могућег економског сценарија за “наше мало чудо”, у великој мери су у супротности са оним што је (тада као мандатар), у свом историјском експозеу (чије је читање трајало пуна три сата), говорио Александар Вучић, апострофирајући једини индустријски гигант на истоку Србије. Где је једини проблем садашњи премијер видео у “лошем менаџменту”.

Али, вратимо се на “историјски” суфицит у државној каси…
Они који се добро разумеју у економију (а у које не убрајам себе), знају да тај финансијски ефекат није настао због натприродних чуда ове владе. Чак и уз помоћ здраве логике може се доћи до закључка да из државне касе нешто није плћено, па се зато толики новац и нашао на “државном рачуну”. (Нечим слично би могао да се похвали свако ко би на рачуну чувао читаву плату, али да истовремено, није платио струју, грејање и остале обавезе).

У супротном, уколико ова држава има толики новац са којим не зна шта ће да ради било би добро да размисли о враћању онога што је до сада отела од својих грађана. Или да плати дуговања онима којима је остала дужна у претходним годинама транзиције. А један од тих примера, са бившим радницима из Ниша (за које, ни ова власт нема разумевања), актуелизован је поново ових дана.

Такође, уколико у државној каси, неким чудом, има вишка пара, крајње време би било да држава почне озбиљно да размишља о улагању новца у лечење тешко оболеле деце, чији родитељи једини спас виде у прикупљању новца посредством друштвених мрежа или слањем SMS порука. А да и не помињемо поражавајуће и понижавајуће податке да у овој земљи, још увек, премного деце “живи у сузама”, јер је (према званичним подацима), њих 400 хиљада, на ивици беде.

И поред чињенице да није добро о овој теми говорити из личних примера, не могу а да не поменем пример из града у коме живим. Који се са проблемом школске деце која нису имала пара чак ни за ужину, суочио тек након две године акције коју је водио један раднички синдикат, у жељи да помогне деци из ових социјалних група.

Е сад, кад насупрот томе ставимо јечерашњу информацију да је Влада Србије издвојила 500 хиљада евра, које ће бити, посредством Уницефа, уплаћена за помоћ деци Сирије, неминовно се намеће питање да ли Србија има толико да треба да се такмичи са, економски, много јачима од себе. Или је једино важно да наш премијер, још једном убеди светску јавност да се више никада неће вратити у радикалско одело из деведесетих година, што ће потврдити и својим присуством на Донаторској конференцији, 4. фебруара у Лондону. Јер, колико сам ја могао да схватим из Танјугове информације о овој теми, акценат је стављен на то да Вучић у Лондон иде на позив немачке канцеларке, премијера Велике Британије и Норвешке, генералног секретара Уједињених нација, али и кувајтског емира.

(“Премијер Србије позван је да учествује конференцији у заједничком писму британског премијера Дејвида Камерона, немачке канцеларке Ангеле Меркел, норвешке премијерке Ерне Солберг и кувајтског шеика Сабаја ел Ахмеда ел Џабера а Сабахија и генералног секретара УН Бан Кимуна.”)

И поред тога што схватам потребу да се помогне деци у ратом захваћеним подручјима, нисам баш сигуран да смо ми у позицји да у томе “будемо међу првима”. Далеко је разумније било да се равнамо према себи равнима, а не да, по систему нек-кошта-шта-кошта, на овај начин, “перемо” нечије личне биографије.

У сваком случају, тај одлазак премијера Вучића у Лондон, битан је и због још једног “чуда” са наше политичке сцене. А ја не могу да се отмем утиску да је, пред одлазак у Шекспирову постојбину, премијер (у том стилу) најавио још једну драму која ће се, по његовом повратку, одигравати у републичком Парламенту.

Упркос чињеници да је након сексистичких изјава министра одбране, Братислава Гашића, премијер Вучић изјавио да је то недопустиво и да ће Гашић бити “смењен кад нађем решење”, али и да је “Гашић већ смењен, само не формално”, ни у овом случају није могло да прође без “чуда”. Јер након најновијег развоја догађаја никоме није јасно да ли је или не Гашић смењен “до краја јануара”, како је премијер најављивао. Али је сасвим сигурно да ће се на ванредном заседању републичког парламента (када се премијер врати из Лондона), 5. фебруара, пред очима јавности одвијати још једна трагикомедија у режији већинског дела актуелне владајуће гарнитуре. Пошто се премијер одлучио да у Гашићевом случају не буде никакве оставке, већ да се у патрламенту (на његов предлог) иде на поступак  разрешења. И то све, како је рекао, “како би пружио прилику да га нападају”.

Већ из ових најава постаје јасно да је пред овим народом још много чуда, којима ће, хтели или не, морати да присуствују, ако ни због чега другог а оно због чињенице да живе у земљи чуда.

Izabrano novo rukovodstvo OO Vlaške stranke Majdanpek

Danas, 27.12.2015. godine održan je sastanak opštinskog odbora Vlaške stranke Majdanpek.
vlaska_stranka

Na sastanku opštinskog odbora izabrano je novo rukovodstvo po članu 9. Statuta stranke.

Za predsednika je izabran Janko Nikolić, za zamenika predsednika izabran je Vasilije Martinović, a za sekretara, ponovo je izabran Dušan Vasić.

Sastanku su prisustvovali predsednik Vlaške stranke dr Siniša Čelojević i predsednik političkog saveta Miloje Dimiresković.

Nakon podele kalendara, priređen je svečani ručak…